Hipertireoza

Hipertireoza je stanje prekomernog stvaranja hormona štitne žlezde, koje je realtivno često u žena
između 20. i 50.godine života, a u poslednje vreme se sve češće javlja i kod muškaraca. Najčešće je
posledica autoimunog procesa, tokom kojeg telo ne prepoznaje štitnu žledu kao svoju strukturu, pa
proizvodi antitela protiv nje, s posledicom njene prekomerne stimulacije. Hipertireozu mogu
uzrokovati i jedan ili više hiperaktivnih čvorova u štitnoj žlezdi, a ređe određeni tumori.

Šta je hipertireoza?
Hipertireoza je stanje pojačane funkcije štitne žlezde kao posledica prekomernog
stvaranja hormona štitne žlezde (T4,T3). Za razliku od hipertireoze, postoje stanja kada je nivo
hormona povećan i zbog drugih razloga, kao npr. pojačano oslobađanje već ranije stvorenih
hormona usled upalnih bolesti štitne žlezde. Takva stanja uzrokuju tireotoksikozu (trovanje
hormonima štitne žlezde).
Hipertireoza  se može razviti u svakoj životnoj dobi, iako najčešće u žena između 20. i 50. godina. U
muškaraca je 3-4 puta ređa, premda je i kod njih ovaj poremećaj sve češći.

Najčešći uzrok hipertireoze (70-80% obolelih) je autoimuna bolest štitne žlezde ( Morbus Graves
Basedow), a ređe toksična nodularna ili multinodularna struma (lat. nodulus – čvor), kada (iz još
nepoznatih razloga) jedan ili više čvorova u štitnoj žlezdi postaju prekomerno aktivni i izlučuju višak
hormona. Hipertireoza  može nastati i kada tumor hipofize (adenom) povećano stvara TSH, koji
podstiče stvaranje hormona štitne žlezde  (sekundarna hipertireoza). Prekomernu proizvodnju ovih
hormona mogu uzrokovati i trofoblastni tumori, koriokarcinom ili hidatiformna mola.

Simptomi i znakovi hipertireoze
Hipertireoza je retko asimptomatska bolest (najčešće kod lakših oblika bolesti). Gotovo po pravilu
povećan nivo cirkulišućih tiroidnih hormona odražava se na celom telu kao posledica ubrzanja
celokupnog metabolizma, uzrokujući niz znakova i simptoma.
Bolesnici se žale na:
•nervozu, nemir i emocionalnu nestabilnost, nemogućnost spavanja,
drhtanje;

•preterano znojenje i slabo podnošenje vrućine;
•ubrzan rad i lupanje srca, a moguća je i pojava nepravilnosti rada srca (aritmije);
•krvni pritisak obično umereno povišen;
•stolice su učestale, te obolele osobe, uprkos dobrom ili čak povećanom apetitu, gube na telesnoj
težini;
•koža je topla, vlažna i meka, a ponekad se javlja crvenilo dlanova i depigmentacija ograničenih
područja kože (vitiligo);
•kosa je tanka, svilenkasta, proređena i često opada, a nokti su krhki, lako pucaju i odvajaju se od
ležišta;
•otežano penjanje uz stepenice usled slabosti i gubitka snage u mišićima natkolenice i nadlaktice;
•česte nepravilnosti menstrualnog ciklusa -žene imaju manji broj menstruacija (oligomenorea) ili one
u potpunosti izostaju (amenorea)
•kod Basedowljeve bolesti je vrlo čest (iako ne i uvek prisutan) nalaz egzoftalmusa na očima:
karakterističan pogled s razmaknutim kapcima, retko treptanje, zaostajanje kapaka pri pogledu
prema gore, a oči često suze. Smanjena oštrina vida može upućivati na oštećenje očnog živca.

Egzoftalmus i difuzno povećana štitna žlezda
Fiziklanim pregledom štitne žlezde obično se nalazi da je ona difuzno povećana, elastična i dobro
prokrvljena (kod Basedowljeve bolesti), a kod nodularnih struma mogu se napipati jedan ili više
čvorova tvrđe konzistencije koji su obično pomični pri gutanju.

Tireotoksična kriza je životno ugrožavajuće stanje praćeno pogoršanjem simptoma uz dehidraciju,
jako povišenu telesnu temperaturu, ubrzan rad srca, apatiju ili delirijum. Kriza najčešće nastupa
nakon stresa od operacije, teže interkurentne bolesti ili u slučaju nelečene ili neprepoznate bolesti.
Ukoliko se ne leči, može završiti i smrtnim ishodom.

Postavljanje dijagnoze
Sumnja na hipertireozu  postavlja se na temelju kliničke slike, a dodatnim analizama ona se
potvrđuje i otkriva njen uzrok. Osnovna laboratorijska analiza je merenje nivoa hormona štitne
žlezde  i TSH u krvi. Vrednosti hormona štitne žlezde su obično povećane (iako ponekad tek
neznatno), dok TSH može biti nizak pa čak i nemjerljiv (Gravesova bolest) ili povišen (adenom
hipofize).

U dijagnostici Gravesove bolesti  važan nalaz je povećani titar autoantitela koji (imitirajući TSH)
izazivaju prekomernu stimulaciju štitne žlezde.
Dodatne važne analize su ultrazvuk i scintigrafija (radioizotopna analiza s radioaktivnim jodom).
Ultrazvučni pregled pokazuje nehomogenu eho-strukturu, dok scintigram najčešće prikazuje
područja bleđe i nehomogenije distribucije aktivnosti.
Zavisno od načina nakupljanja radioaktivnosti, može se otkriti jesu li za
pojačan rad štitne žlezde  odgovorni čvorovi ili pak cela žlezda pojačano luči
hormone.

U slučaju da se štitna žlezda ne prikaže na scintigramu, može se raditi o
subakutnoj upali ili medikamentoznom bloku.
Adenom hipofize dokazuje se snimanjem glave (CT, NMR), a trofoblastni

tumori merenjem humanog korionskog gonadotropina (HCG) u krvi ili mokraći, ultrazvukom i
patohistološkom analizom tkiva.

Klinički tok i lečenje hipertireoze
Hipertireoza se karakteriše fazama smirenja (remisije) i fazama pogoršanja/ponovne pojave bolesti
(egzacerbacije /relapsa), nepredvidivog je nastupa, trajanja i izlečenja. U njenom lečenju su tri
osnovna načina: primena antitireoidnih lekova, terapija radioaktivnim jodom i hirurško
odstranjivanje bolesnog tkiva žlezde. Odabir terapije zavisi od oblika poremećaja, starosti pacijenta,
prisutnosti gušavosti, povećanja štitne žlezde ili nekih drugih stanja, te od trudnoće.
Cilj lečenja hipertireoze je snižavanje nivoa hormona štitne žlezde u krvi i uspostavljanje hormonalne
ravnoteže u organizmu (eutireoidno stanje).
U lečenju hipretireoze su tri osnovna načina:
1. Antitoridni lekovi ( tireoistatici)
2. terapija radioktivnim jodom
3. hururška intervencija

Antitireoidni lekovi (tireostatici)
Antitireoidni lekovi su lekovi koji koče stvaranje i otpuštanje hormona štitne žlezde. U slučaju
Basedowljeve bolesti lečenje se po pravilu započinje s antitireoidnim lekovima, kao što su
propiltiouracil i metimazol. Propiltiouracil deluje brže jer smanjuje prelazak T4 u T3 i tako dovodi do
bržeg poboljšanja i smanjenja simptoma. Ovi lekovi stvaraju hemijsku blokadu proizvodnje hormona
štitne žlezde, a deluju samo dok se lek primenjuje. Jednom kad se postigne normaln nivo hormona,
eutireoza, dnevnu dozu treba smanjiti na najmanju količinu koja može kontrolirati bolest.
Glavne nuspojave uzimanje antitireoidnih lekova je smanjenje broja leukocita, pa se oni moraju
periodički kontrolisati. Teža leukopenija zahteva prekid uzimanja ovih lekova.
Osobu treba upozoriti i na mogućnost pojave nekih drugih nuspojava, kao što su alergični osip ili
preosetljivost na lek, a u retkim slučajevima agranulocitoza, hepatitis, povišena temperatura, bolovi
u zglobovima, te lupusu sličan sindrom.
Simptomi hipertireoze gube se najčešće nakon šest do osam nedelja uzimanja  tireostatika. Usprkos
tomu, lekove treba nastaviti uzimati najmanje oko godinu dana (obično 12-24meseci), a u nekim
slučajevima i mnogo duže, te nastaviti s redovnim kontrolama. Dugotrajna terapija antitireodinim
lekovima smatra se terapijom izbora kod mladih bolesnika sa malom gušom ili bolesnika sa aktivnom
oftalmopatijom, dok obično nije indikovana kod toksične nodularne guše.
U oko 30-40 % slučajeva nakon lečenja antitireoidnim lekovima, bolest se ponovo javlja. Ukoliko se
ne uspe izliječiti s lekovima u periodu od dve godine, primenjuje se radioaktivni jod u terapiji.

Radioaktivni jod
Radioaktivni jod (I131) se uzima u obliku tečnosti ili tableta, resorbuje se u crevima i krvlju dospeva
do štitne žlezde, gde oštećuje ćelije žlezde i time njihovu sposobnost proizvodnje i lučenja hormona.
Lečenje radioaktivnim jodom je terapija izbora kod čestih relapsa Basedowljeve bolesti uprkos
dugotrajnoj terapiji antitireoidnim lekovima, kod većine bolesnika sa toksičnom solitarnom ili
multinodularnom gušom, te kod osoba koje imaju ozbiljnije nuspojave prilikom primene tireostatika.
Radioaktivni jod je apsolutno kontraindikovan kod trudnica (prolazi kroz posteljicu, pa može uništiti
tkivo štitne žlezde ploda), te kod dojilja (izlučuje se u mleku).
Glavna potencijalna komplikacija terapije radioaktivnim jodom je mogućnost trajne hipotireoze,
zbog čega pacijente treba periodično kontrolisati nakon što se postigne eutireoza.

Hirurški zahvat

Hirurško lečenje hipertireoze sastoji se u odstranjivanju jednog ili
većeg dela štitne žlezde , a primenjuje se ukoliko je žlezda narasla
do veličine kojom pritiska vratne vene ili otežava disanje i gutanje,
postoje kontraindikacija za primenu tireostatika, te kod upornih i
čestih recidiva bolesti kod kojih medikamentozna terapija nije bila
uspešna.
Ukoliko postoje kontraindikacije za operaciju (npr. dekompenzacija
srca u starijih bolesnika ili su čvorovi manjih dimenzija), može se
primeniti i radiojodna terapija.

Kod osoba lečenih radioaktivnim jodom ili hirurškim odstranjivanjem štitne žlezde, važno je
periodično kontrolisati vrednosti hormona žlezde i TSH, budući da se u velikom postotku
razvija hipotireoza, s posledičnom potrebom za doživotnom supstitucijom sintetskim hormonima
štitne žlezde  (levotiroksin).

U lečenju težeg oblika hipertireoze se kao pomoćni lekovi koriste lekovi za suzbijanje pojedinih
simptoma, npr. propranolol (iz grupe neselektivnih beta-adrenegričkih antagonista) koji ublažava
simptome prekomerne stimulacije adrenergičkih receptora tiroidnim hormonima, kao što su:
drhtanje, anksioznost, znojenje i nepodnošenje vrućine, te tahikardija (ubrzani rad srca). U slučaju
tireotoksikoze  nastale usled upala štitne žlezde daju se samo sedativi i propranolol.